Слух је прва и последња карика у процесу вербалне комуникације. Беба која не чује никада неће сама проговорити. Оштећење слуха од 40 дБ, отежава разумевање говора 100 пута. Оштећење слуха класификујемо у односу на квантитет, квалитет и време настанка оштећења, као и у односу на изгубљено време за рехабилитацију.
Слух омогућава примање и сабирање импулса – информација из спољашње средине. На нивоу мозга се дешава други процес, а то је слушање, као свесни доживљај акустичких надражаја. Слушна кора је виши интегративни центар слушног система. У њој се догађа коначна обрада информација, која се састоји у перцепцији и распознавању звукова различитих по интензитету, фреквенцији, трајању, тембру и извору. Суштину акустичке стране говора чини процес апстраховања небитних звукова и издвајање битних, који чине могућим уопштавање разноврсних звукова у једну фонематску групу и оштро диференцирање блиских звукова који се односе на различите групе фонема. Са лингвистичког аспекта, глас – фонема је најмања јединица помоћу које се разликују значења појединих звучних језичких целина. Фонеме чине гласовни систем једног језика, а гласовни системи се разликују по броју, природи и особинама фонема. Свака фонема има своје физиолошко – артикулационе вредности, функционално – лингвистичке и физичко – акустичке вредности. Отворени аудио – вокални "feed back", повезује саговорнике. Језик и говор чији је развој условљен слухом и слушањем, као специфични видови људске комуникације, развијају се само у социјалном пољу, у сусрету са другим.
Имајући у виду квантитет, оштећења слуха могу бити:
Класификација оштећења слуха у односу на квалитет:
Према времену настанка, оштећења слуха делимо у следеће групе: