Шта они раде?

НЕМА ОДНОСА БЕЗ ГЛАГОЛА КОЈИ ОЗНАЧАВА ОДНОС

Књига “Шта они раде” – методски приручник I, Ранка и Весне Вуковић, намењена је деци са говорно-језичким недостацима и њиховим родитељима. Она је, пре свега илустровани део, намењена родитељима и њиховој деци за практични рад код куће. Теоријски део књиге може да помогне логопедима, аудиопедима и стручњацима других профила који се баве развојем говора и језика код деце. Књига није намењена искључиво деци оштећеног слуха, мада је тај проблем постављен у жижу интересовања, јер ми, патологију говора и језика отогеног порекла сматрамо најтежим видом патологије говора и језика уопште. Професионалац који уме и може да се избори са оштећењем слуха, односно да изгради говор и језик код детета са овом патологијом, са лакоћом ће примањивати ову књигу и на другим видовима патологије говора и језика.

Бити свестан говорног језика није довољно да се замени ГЕСТ. За то је потребна РЕЧ која ће се употребити уместо геста, а то је ГЛАГОЛ. Ако смо се определили, и терапеут и родитељи, да дете говори, а не да користи гест или моторику као средство комуникације, хабилитацију / рехабилитацију морамо да организујемо и усмеримо искључиво у правцу говорења. Детету не можемо помоћи ако толеришемо мешање геста, моторике са говором, односно хабилитацијом у којој се истовремено користе начини који се међусобно искључују. Ово је и наш став о “тоталној” комуникацији из кога следи први принцип рехабилитације, а то је усмерити и организовати терапијске активности у складу са пацијентом којег имамо испред себе.

Књигу је издао Завод за уџбенике и наставна средства, 2001, Београд. Рецензенти књиге: др. Б.Китаноски, професор ВМА у Београду и проф. др З.Кашић, професор дефектолошког факултета у Београду

Глаголи су врсте речи којима се носиоцу радње или носиоцу стања приписује радња, стање или се њиме именује збивање. Зато кажемо да глаголи носе предикативност, а то значи МИСАО, за разлику од именица које врше деноминацију. Глагол, за разлику од именице, не може да стоји сам. Глаголска реч увек припада објекту, на коме се радња врши, али, ту радњу мора неко да врши. Тако се глагол не може одвојити ни од лица – субјекта, ни од објекта. И стање, које глагол некоме или нечему приописује, мора имати свог носиоца. Током хабилитације/рехабилитације, дете са дисхармоничним развојем говора и језика, ма ког порекла, пролази кроз све природне фазе развоја језика и говора, током којих изговорену реч повезују са предметом. Дете ствара спој између ознаке и означеног. У првој фази, веза предмет – реч остварује се само када је предмет присутан, дете може да именује само оно што види, чује... непосредно доживљава. У другој фази, веза предмет – реч, учвршћује се и проширене на предмете који улазе у садржај појма, на пр, : столица, хоклица, фотеља... У трећој фази, дете ствара представу већ на саму реч, без присуства предмета.

Најчешће грешке које се срећу у раду са децом, а које указују на то да дете није изградило представу и није усвојило појам су следеће:

• дете именује предмет само у непосредном искуству (док га гледа),
• дете учи речи које према дечјем фреквенцијском речнику почињу да се јављају на каснијим узрастима,
• дете не познаје и не осећа гласовне промене,
• дете се прво учи изведеним, а не коренским глаголима, мешају се једноставнији и
• деформисани облици глаголских времена, сажимају се род и број у једну реч,
• терапеут не препознаје дијалекат као језик у развоју и негира ову развојну фазу.

Именице (предмети) су нешто непосредно доживљено, материјално, опипљиво чулима, конкретно, а тиме и лакше разумљиво. Глаголи (радња, стање или збивање) су несамостални, њих мора неко да носи. Али, за комуникацију и разумевање света и збивања неопходно је да се радња не поистовећује са носиоцем радње или објектом који трпи радњу. А, дете које не говори, именицу показује гестом радње. Дете гестом глагола показује и именицу и глагол. Тако долази до аглутинације именског и глаголског значења, а то је одсудни корак ка гестовном језику. Ако дете научимо глаголима омогућавамо му да изрази не само појединачне језичке знакове него и релевантне односе међу језичким знаковима.

КАКО?

У материјалу намењеном за практични рад са децом, глаголи односно слике глагола су распоређени следећим редом: коренски глаголи (прости и сложени), глаголи изведени од именица, глаголи изведени од придева, глаголи изведени од глагола и сложени глаголи. Сви глаголи су дати у III лицу једнине и III лицу множине презента, због чињенице да дете лакше и брже усваја III од I лица.

• У првој итерацији питамо дете: “Шта ради дечак?” Одговор мора да буде кратак: “Прави.”, указујемо на стрелицу 2.
• У другој итерацији, дете треба питати: “Шта ради дечак?” Одговор гласи: “Дечак прави.”, при чему указујемо на стрелице 1 и 2.
• У трећој итерацији, детету треба поставити исто питање: “Шта ради дечак?” Одговор треба да садржи три речи: “Дечак прави снешка.”, и показујемо на стрелице 1, 2 и 3.

У раду са децом са оштећеним слухом и децом са тежим степеном дисфазије, материјале треба више пута обнављати. Такође, не треба прелазити на нову групу глагола, нарочито на изведене и сложене глаголе, док дете није усвојило значење коренских, простих и сложених, глагола.

Да поновимо: “Нема кретања без објекта који се креће”... “Нема реченице без глагола”... “Нема потпуног значења реченице без глагола – предикта”... “Нема односа без глагола који означава однос” и оно што је најважније “Једино што имамо без глагола јесте гест.”