Наша метода

Оног тренутка када пацијент, односно дете са родитељима, уђе у наш Логопедски центар, започињемо процену. У зависности од “упутне” дијагнозе, пацијента тестирамо неким од следећих тестова за процену нивоа развоја и употребљивости/оперативности језика и говора (аутори Р. и В.Вуковић):

тест за испитивање рода
тест за испитивање броја
тест за испитивање функције номинатива
тест за испитивање функције акузатива
тест за испитивање функција осталих падежа
тест за испитивање функтора
тест за испитивање глаголских времена
тест за испитивање познавања значења глагола.

И тестовима за процену квалитета осталих средстава вербалне комуникације:

тест за испитивање тежине муцања (Рилеy)
самопроцена реаговања на говорне ситуације (Јохнсон)
тродимензионални тест читања
тест читања базиран на тежини текста
предикциони тест за дизграфију
тест вербалног памћења
семантички тест
тријазни артикулациони тест
седмочлана скала
аналитички тест
испитивање разликовања фонема
тест дискриминације вокала
тест оралне стереогнозије
испитивање разумљивости говора
испитивање основног ларингеалног гласа
ларингограм
лингвограм

Даље пацијент/дете пролази кроз неуролошки преглед:

мини ментал тест
неки од клиничких тестова за испитивање пажње
неки од клиничких тестова за испитивање памћења
неки од клиничких тестова за испитивање праксије и развојних поремећаја моторике
неки од клиничких тестова за испитивање развојних когнитивних поремећаја
испитивање функције кранијалних нерава.

Дете и родитељи пролазе кроз преглед дечјег психијатра:

узимање детаљних хетероанамнестичких података
опсервација понашања детета
преглед и процена психомоторике

На крају прегледа тимски правимо диференцијално дијагностицирање: алалија-дислалија-аутизам-рана дечја психоза-оштећење слуха - ментална ретардација – поремећаји говора и језика удружених / као последица других неуролошких поремећаја; и постављамо нашу радну дијагнозу.

1. Поремећаји ГЛАСА:

Представљају широко подручје за рад, како поремећаји гласа тако и нормални глас, који треба едуковати. Било да се ради о поремећеном гласу или гласу који треба едуковати, да бисмо могли да поставимо глас неопходно је одредити: распон гласа, тип гласа, регистар гласа. Проблеми у вези са овим јесу успостављање меке атаке гласа и успостављање субјективног ослонца гласа код професионалаца гласа. Наравно, уколико је професионалцу гласа то потребно укључујемо и вежбе за издржавање гласа.

Посебан проблем представља постављање гласа особе са оштећеним слухом, што у многоме зависи од квалитета слушног апарата и његовог подешавања. У принципу, превисок глас код особе са оштећеним слухом значи да су високе фреквенце претерано појачане па је и затворени аудио-вокални "feed back" превисок.
Осим поремећаја висине гласа, може се третирати и поремећај јачине гласа, поремећај квалитета гласа и поремећај флексибилности гласа.
Што се тиче “болесног гласа” може се третирати: хиперкинетичка и хипокинетичка дисфонија, психогена афонија, психогена дисфонија, пареза и парализа гласница, ограничена функција меког непца и поремећај гласа хормоналне етиологије.
Сасвим посебан проблем је постављање гласа после фонохирушке интервенције и учење езофагеалног говора после ларингектомије.

У складу са претходним тестовима и прегледима одређују се неопходна протетска средства и апарати.

2.1. Поремећаје ГОВОРА:

2.1.1. ДИСЛАЛИА

У случајевима када стручни тим Кабинета посумња да је код пацијента у питању нека од ДИСЛАЛИА, спроводи се следећа процедура:

преглед говорних органа (анатомски и функционални)
утврђивање стања фонетике детета, односно утврђивање да ли сви гласови матерњег језика постоје у све три испитиване позиције (иницијално, медијално и финално)
утврђивање стања матичних гласова.

На основу ових налаза констатујемо о ком типу дислалије се ради. Потом се прави план изградње гласова које дете патолошки изговара. Овај план се прави у складу са стањем матичних гласова. Наш принцип је да се не сме изграђивати ни један глас који претходно нема подлогу у свом матичном гласу. Затим приступамо примени разрађених терапијских модела за сваки глас, односно за сваки тип дислалије:

Терапијски модели за третман интерденталног, назалног, латералног и аденталног сигматизма,
Терапијски модели за кориговање: ротацизма, супституисаних гласова, лабаве артикулације, и формирање омитованих гласова;
Терапијски модели за кориговање поремецаја трајања и звуцности гласа - Терапијски модели за кориговање поремецаја аудитивне перцепције, адискриминације, кориговање адискриминативних африката и развијање аудитивне перцепције.

2.1.2. МУЦАЊЕ

Муцање је проблем који може и мора да се разрешава. НЕМА МУЦАЊА које се не може олакшати. Приступ мора да буде комплексан, а то значи да у решавању овог проблема МОРА да учествује и психотерапеут упоредо са логопедским радом. С друге стране, свако муцање не може бити отклоњено увек једним те истим методом. Зато логопед мора да има широк репертоар метода и да бира у складу са личношћу пацијента, типом муцања и узрастом пацијента. Тако се на један начин третира муцање на предшколском узрасту, на други начин ако је у питању школско дете, а на сасвим други начин муцање одраслих. Разлике у третирању муцања постоје и с обзиром на то да ли је у питању: физиолошко муцање, примарно, абрупно, транзијентно, тонично или клонично. У сваком случају, поред врло диференцираног и спецификованог логопедског рада који ће зависити од свега горе реченог, психотерапија је обавезни део третмана, а такође и саветовање пацијената и родитеља, у оквирима базичних принципа породичне терапије.

2.1.3. ДИЗАРТРИЈА

Код дизартрија најпре испитујемо глас, и то: висину, јачину, квалитет гласа и дисање, као активатор гласа. После тога испитујемо говор, и то: артикулацију, разумљивост говора и његову брзину. Често се дешава да дизартрија буде замаскирана/удружена са дисфазијом, као и обрнуто. Због тога је неопходно проверити и све језичке нивое као што се то ради код слушног оштећења или дисфазије. Тек после тога утврђујемо да ли се ради о: флацидној, спастичној, атаксичној, хипокинетичкој или комбинованој дизартрији. У складу са тим примењујемо одговарајуће терапијске моделе. Као посебне ентитете (иако то нису) третирамо говор код: спастичне хемиплегије, псеудобулбарне парезе и церебралне парализе. Такође као посебан проблем (иако то није) третирамо и постављање основног гласа код свих дизартрија.

2.1.4. РИНОЛАЛИЈЕ

Ринолалије су проблем који се третира пре, после или истовремено са ОРТОДОНТСКИМ третманом, пре и после ХИРУШКЕ интервенције. У зависности од тога да ли се третман говора ради пре, за време или после третмана стручњака других профила, логопедски рад ће се разликовати. Наравно, терапијски модели ће се разликовати у зависности од тога да ли је у питању: рхинолалиа апхерта, рхинолалиа цлауса, рхинопхониа, уни или билатерални расцеп. У сваком случају, као посебни терапијски комплекси користе се: модели за кориговање ваздушне струје, модели за кориговање говорног дисања, модели за јачање меког непца, модели за побољшање функције језика и говорне мускулатуре и модели за развијање аудитивне перцепције и дискриминације.

2.2. Поремећаје ЈЕЗИКА:

2.2.1. АЛАЛИЈА или ДИСФАЗИЈА

Када после неуролошког прегледа и прегледа дечјег психијатра посумњамо на алалију или дисфазију, приступамо утврђивању:

лексичког фонда детета
фонетских недостатака
језичких недостатака.

Иза тога правимо план рехабилитације и доносимо одлуку одакле ћемо започети рехабилитацију, јер дете мора да прође кроз све терапијске моделе који су предвиђени за развој језика (они су идентични као код наглувости). Паралелно, радимо на изградњи гласова који су оштећени или којих дете нема у свом фонетском репертоару. И код ове деце, обука читању, писању и рачуну мора да се започне одмах. Читањем ћемо скренути пажњу детета и на говор и на језик, а и скратити укупно терапијско време. Ова деца такође морају да прођу кроз реедукацију психомоторике и вежбе за развој: телесне шеме, доживљаја телесне целовитости, и кроз моделе за развој субјезичких функција, когнитивних способности, просторне орјентације, манипулативне спретности, вербалног и визуелног памћења.

2.2.2. АФАЗИЈА

Афазију није тешко дијагностификовати, барем са медицинског аспекта. Са аспекта говора односно језика мора се утврдити тип афазије. Ми то радимо помоћу Луријиног протокола за испитивање афазија. Према А.Р.Лурији, афазија може бити: динамичка, еферентна моторна, аферентна моторна, амнестичка, сензорна и семантичка. Сваки од ових типова афазија даје специфичну слику говора и језика, како на плану формирања, тако и на плану разумевања говорног саопштења. Према томе, о ком типу афазије се ради, и према томе који аспект говора (формирање или разумевање говорног саопштења) ћемо третирати, током израде плана рехабилитације, опредељујемо се за један од следећих тренинг протокола за:

Поремецаје формирања говорног саопштења код: повреда дубоких делова мозга, чеоног и чеоно-слепоочног синдрома, код динамичке, еферентне моторне, аферентне моторне, сензорне, акустичко-амнестичке и семантичке афазије,
Поремећаје анализе предиктивне структуре исказа
Телеграфски стил
Поремећаје разумевања говорног саопстења код: сензорне, семантичке, аферентне моторне, еферентне моторне афазије, при дубинским повредама мозга и синдромима поремецаја памћења и при масивним повредама чеоних режњева. Упоредо са овим тренинг протоколима ради се и на рехабилитацији читања, писања и рачуна и где је то потребно, али и тамо где није, јер се исте вештине користе у сврху рехабилитације говора и језика.

3. СЛУХ И СЛУШАЊЕ:

Ми сматрамо ГЛУВИМ СВАКОГА КО ИМА ОШТЕЋЕН СЛУХ, А НЕ ГОВОРИ, већ се служи ГЕСТОМ. Наш став је да и глуве особе, односно особе које имају оштећени слух али не говоре, МОРАЈУ да науче матерњи језик, макар на нивоу другог, нематерњег језика. То се постиже УЧЕЊЕМ ГЛУВОГ ДЕТЕТА ДА ЧИТА СА УСАНА, У ЦИЉУ РАЗВОЈА ГОВОРА И ЈЕЗИКА. На тај начин, глува особа ће боље разумети говор и језик чујућих, што ће заједно са читањем одговарајућих материјала одлучно утицати на смањење ГЕТОИЗИРАНОСТИ глувих особа и превазилажење ОДВОЈЕНОГ РАЗВОЈА ове популације. У раду са субјектима из ове популације користимо дактилне (вибраторне) кутије, индикаторе фрикције и индикаторе интензитета. Такође је неопходно саветовање родитеља и непосредне околине глувог пацијента, што подразумева и стварање усаглашеног плана рада и активности и наравно рад у кућним условима.

3.1. НАГЛУВОСТ

Уколико стручни тим констатује да је код детета у питању наглувост, поступамо у складу са нашим принципима у раду са децом са оштећеним слухом, а то су:

Приступа се изради плана рехабилитације, имајући у виду време настанка, квантитет и квалитет оштећења слуха, старост детета и претходне рехабилитационе технике.
Упознајемо се са карактеристикама СЛУШНОГ ПОМАГАЛА пацијента/детета, и коригујемо амплификацију у складу са аудиометријским налазом и акустичком структуром гласова српског језика.
Следећи корак је доношење одлуке како ћемо започети хабилитацију/рехабилитацију, односно одакле ћемо почети.
Затим следи САВЕТОВАЊЕ СА РОДИТЕЉА ДЕТЕТА ОШТЕ]ЕНОГ СЛУХА и усаглашавање ШТА, КАКО И ЗАШТО треба радити.
Први корак рехабилитације/хабилитације је учење слушно оштећеног детета да слуша (различити звуци, музика, телефон,…).
Истовремено се приступа ИЗГРАДЊИ ГЛАСОВА.
Потом се, отпочиње и рад на језику и говору, кроз изградњу: глагола, именица, придева, заменица, прилога, предлога, везника, изградњи реченице, глаголских времена и глаголских начина, све у складу са специфичностима НАШЕ МЕТОДЕ за рад са овим језичким категоријама.
Наш метод захтева РАД СА ДЕТЕТОМ ОШТЕ]ЕНОГ СЛУХАКОД КУћЕ, који спроводе родитељи, под нашом супервизијом.
Саставни део нашег метода је ОБУЧАВАЊЕ ДЕЦЕ СА ОШТЕЋЕНИМ СЛУХОМ ЧИТАЊУ, ПИСАЊУ И РАЧУНУ ВЕЋ НА ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ. О томе говоре наше књиге, које смо приказали у референцама.

3.2. ГЛУВОЋА

Уколико код пацијента констатујемо глувоћу, што је ретко, најпре стручни тим утврђује индикације и контраиндикације за кохлеар имплант. У случају да су разлози за кохлеар имплант јачи, после операције приступамо изради РЕХАБИЛИТАЦИОНОГ ПЛАНА, који подразумева све горе наведено, с тим што се дуже и интензивније ради на слушању.

4. ПОРЕМЕЋАЈ ЧИТАЊА:

Уколико наш стручни тим констатује да се код детета ради о поремећају читања, најпре утврђујемо да ли се ради о несавладаној техници читања или ДИСЛЕКСИЈИ. У случају да утврдимо да је у питању дислексија, на основу критеријума прецизирамо да ли је права или развојна дислексија. Принципи рада било са правом било са неком од развојних дислексија су исти:

Дете најпре учимо да препознаје слова, односно да их именује, при томе слово “М” се изговара као “М”, никако као “ЕМ” или “ЕМЕ”, тако поступамо са свим словима, без обзира да ли су мала или велика. Никако, на пример за мало слово “а” не кажемо “мало а”, већ једноставно “А”. Исто тако никада не кажемо, на пример “Т” као “Тата”, већ једноставно “Т”.
Када дете научи критичан број слова, прелазимо на читање бесмислених слогова, а потом на читање двосложних речи, слог по слог. О овоме смо писали у књизи “Сликом до речи” која је укратко приказана у референцама.

5. ДИЗГРАФИЈА:

У случајевима када стручни тим утврди да се код пацијента ради о дизграфији, најпре утврђујемо о ком типу дисграфије се ради, па у складу са тим, приступамо једном од четири терапијска модела.